Дисциплине - Теквондо клуб Црвена Звезда

Дисциплине

Теквондо се дели на пет дисциплина:

  • Основе (Kibon)
  • Форме (Poomsae)
  • Самоодбрана (Hosinsul)
  • Ломљење (Kyokpa)
  • Борба (Kyorugi)

Већина клубова се данас специализује за такмичарски део теквондоа (спортска борба и форме), иако су сви делови теквондоа важни за постизање мајсторских звања.

Основе (Kibon)

На самом почетку, тренинг теквондоа је био налик каратеу и састојао се од вежбања традиционалних ставова, блокова и удараца. Данас се традиционалним техникама не посвећује много времена и у већини школа су их замениле вежбе на врећи и са фокусарима. Основе теквондоа деле се на: ставове, блокове, ударце руком и ударце ногом. Циљ учења основа је развијање правилне технике, коришћење целог тела и очување традиције теквондоа.

Форме (Poomsae)

Форма је борба против замишљеног противника, која се састоји од 16-30 покрета. Покрети се састоје од удараца и блокада руком и ногом у одређеном ставу. Учење форми је прави темељ сваке борилачке вештине па тако и теквондоа. Форме помажу у усавршавању кретања и технике. Оне се још називају „Poomse“ или „Hjong“. Форме су кореографисане борбе против замишљеног нападача, које вежбач изводи сам са циљем развијања равнотеже и усавршавања основних техника. Већина теквондо спортиста данас вежба форме кукивон (Kukkiwon) или форме ИТФ (или комбинацију).

Куки-Теквондо садржи осам ученичких форми за ниже појасеве (taeguek poomsae) и девет мајсторских форми за црне појасеве (yudanja poomsae). Неки клубови још увек подучавају форме (palgwae), које су развијене у исто време кад и мајсторске форме, али већина клубова користи новије и модерније форме тегук (taeguek).

Извођење форми је данас међународни спорт и већина земаља има техничке репрезентације које се такмиче у извођењу форми.

Самоодбрана (Hosinsul)

Иако је теквондо олимпијски спорт, и у већини клубова се тренира првенствено као спорт, не сме се заборавити првобитно порекло и сврха настанка теквондоа као борилачке вештине. Основни мотив настојања сваког система борбе првенствено представља израз људског нагона за одржањем и одбраном од непријатеља и укључује и самоодбрану од свих хватова, гушења, полуга, ножа, штапа, два и више нападача и слично.

Још један спорт који своје корене вуче из древних борилачких вештина Кореје је Хапкидо, вештина у којој се пажња првенствено поклања брзини и ефикасности технике, и реалне самоодбране, а не спорту.

Ломљење (Kyokpa)

Тест снаге или тест ломљења, је метод којим се мери снага и брзина удараца, као и ментална концентрација ученика. Изводи се тако што се мноштво теквондо техника примењује на даске, цигле или неки други чврсти материјал. Најчешће се удара песницом, бридом длана, петом и рисом стопала. Технике се могу изводити са земље или у скоку, једна или више узастопних.

Кјукпа (Kyukpa) је највиши метод провере снаге, брзине и фокуса ударца и пружа јаку мотивацију ученицима за дубље разумевање и усавршавање ове вештине. Обавезан је део полагања за све више појасеве.

Борба (Kyorugi)

Последњи и по многима најважнији део теквондоа је борба. Ову категорију грубо можемо поделити на договорену борбу (борба на један, две или три корака, борбене вежбе са или без штитника) и слободну борбу (са или без штитника). У борбама теквондоа користе се ручне и ножне ударачке технике, али не и бацања, чишћења или гушења.

Најпопуларнији аспект теквондоа је сигурно слободна борба. У случају олимпијске борбе по ВТФ правилима, ради се о борби по правилима фул-контакта, са штитницима и о међународном спорту који је представљен на Олимпијским Играма. Примењује се тек када ученик достигне довољан опсег знања (плави појас), тако да су повреде сведене на минимум (ређе него у фудбалу, кошарци итд.).

Олимпијски Теквондо

Теквондо се први пут појављује као демострациони спорт на Олимпијским Играма у Сеулу 1988., те поново у Барселони 1992. Од Сиднеја 2000. теквондо је стандардни дао Олимпијских Игара. Олимпијско такмичење односи се само на борбу по правилима ВТФ-а.

Борба по правилима ВТФ-а састоји се од 3 рунде од 2 минута, по правилима фул-контакта. Борба се завршава нокаутом, предајом, дисквалификацијом или пребројавањем бодова на крају меча. У случају нерешеног резултата, одржава се додатна рунда по принципу златног бода. Ако је резултат на крају додатне рунде још увек изједначен, судије одређују победника одлуком о супериорности.

Дозвољене технике су ударци руком у тело и ударци ногом изнад појаса. Ударац у тело вреди један бод, ударац у главу три бода.

За недозвољене радње добија се опомена (kyongo), две опомене представљају негативан бод (gamjeom). У случају тежих прекршаја, судија може аутоматски доделити негативан бод. Четири негативна бода доносе дисквалификацију.

ВТФ прописује следећу заштитну опрему приликом спортске борбе:

  • Штитник за тело
  • Штитник за главу (кацига)
  • Штитнике за подлактице и потколенице
  • Штитник за препоне (суспензор)
  • Заштитна гума за зубе
  • Рукавице